radivojsa.rs

Prva revolucija u razvoju Wi-Fi standarda je bila sam nastanak standarda, negde 1997. godine.
Druga revolucija je bila predstavljanje standarda 802.11 n (ili Wi-Fi 4 po novoj nomenklaturi) 2009. godine, a kojim je u masovnu upotrebu uveden frekvencijski opseg 5 GHz.
Treća revolucija se dešava upravo ovih dana kada se pod nazivom Wi-Fi 6E u Wi-Fi standard uvodi novi frekvencijski opseg, na frekvencijama oko 6 GHz.

U SAD je tamošnje regulatorno telo odredilo opseg širine 1200 MHz za upotrebu u Wi-Fi-ju, a ako znamo da na opsegu 2.4 GHz koristimo 80 MHz a na opsegu 5 GHz 500 MHz, nije teško zaključiti kolika je ovo beneficija za Wi-Fi standard!
U Evropi i UK je regulativa bila manje izdašna, pa će u ovim zemljama na raspolaganje Wi-Fi 6E standardu biti stavljeno 500 MHz frekvencijskog spektra.
To praktično znači da će u Evropi i UK na opsegu 6GHz biti isti broj kanala kao na opsegu 5 GHz, a u SAD će ih biti znatno više.

Glavna prednost ovog opsega je što je potpuno nov, u njemu nema aktivnih korisnika, nema starih uređaja koji već rade u njemu i za koje treba da se obezbedi kompatibilnost, pa će za nove uređaje koji se budu pojavljivali situacija biti potpuno čista i bez interferencije i moći će da ostvaruju pune brzine propisane standardom.

Za implementaciju ovog standarda, početak korišćenja i stvarni doživljaj benefita mora da se sačeka dok proizvođači opreme ne naprave uređaje sa podrškom za ovaj standard.
Čipovi nekoliko vendora su već predstavljeni i ovih dana se pojavljuju prvi Wi-Fi ruteri i Access Pointi sa podrškom za ovaj standard.
Očekuje se da već u sledećoj godini počnu da se pojavljuju i korisnički uređaji sa podrškom za isti.

Pričali smo o tome da je korisničko iskustvo mnogo bolje ako se Wi-Fi servis koristi na frekvencijskom opsegu 5 GHz.
Međutim, važno je znati i to da nisu svi kanali na opsegu 5 GHz isti po svojoj prirodi.

Osnovna podela radio kanala na opsegu 5 GHz je na one za indoor (unutrašnju) i outdoor (spoljašnju) upotrebu. Kanali od 36. do 64. su indoor, a kanali od 100. do 140. (ili 165. zavisno od lokalne regulative u svakoj državi) su outdoor.
Za indoor kanale je dozvoljena manja izlazna snaga, a za outdoor kanale veća.

Druga podela kanala je po osnovi obaveze da se sklone od emisije meteoroloških, vojnih i aerodromskih radara (DFS), pa su kanali 36. do 48. indoor i NON DFS, kanali od 52. do 64. su indoor i DFS i na kraju kanali od 100. do 140. su outdoor i DFS.

Od ranije znamo da Wi-Fi ruteri i Access Pointi na DFS kanalima imaju obavezu da se uvere da na tom kanalu nema aktivne transmisije radarskih sistema pre nego što počnu da zrače Wi-Fi signal. To se manifastuje u kašnjenju pojavljivanja signala na 5 GHz po uključlivanju ili resetovanju rutera i u povremenim nestancima ovog signala, u trajanju najviše i do 10-ak minuta.

Na osnovu svega ovoga generalna preporuka bi bila da ako vam nije potreban jači signal a bitno vam je da se signal nikad ne prekida, izaberete jedan od kanala u rasponu 36. do 48.
Ako vam je bitno pokrivanje, odnosno imate veći prostor i treba vam jači signal na 5GHz, izaberite neki od kanala preko 100., ali budite spremni na povremene prekide i gubitak signala.

U ovom drugom, a može da bude korisno i za prvi slučaj, bih preporučio da konfigurišete isti SSID za opseg 2.4 GHz i opeg 5 GHz i pustite telefonima i drugim uređajima da sami odaberu frekvenciju na kojoj će da se povežu. Na ovaj način ćete izbeći prekide konektivnosti sa internetom u trenucima nestanka signala na 5GHz, jer će uređaji automatski i sami u takvim trenucima da se povežu na opseg 2.4GHz i da vi to praktično i ne osetite. Kad se signal na 5GHz ponovo pojavi, uređaji će vrlo verovatno da pređu na taj opseg i da nastave da rade bez prekida i bez da ste vi išta i primetili.

Svi savremeni klijentski uređaji imaju mehanizme da prepoznaju i preferiraju signal na 5GHz, odnosno da se povezuju na ovaj opseg uvek kad je signal dostupan.
Pored toga, sve veći broj Wi-Fi rutera i Access Pointa imaju ugrađen mehanizam koji se zove Band Steering, a koji praktično tera klijente na opseg 5GHz, uvek kad je on dostupan i ako nije preopterećen brojem klijenata koji su povezani na njega i protokom koji oni ostvaruju. Drugim rečima, ovaj mehanizam proverava na kom opsegu su bolji uslovi, po više kriterija, pa raspoređuje klijentske uređaje na osnovu te provere. U praksi se međutim ovo uvek svodi na teranje klijenata da se povezuju na opseg 5 GHz.

Sa globalnim porastom brzine širokopojasne internet konekcije, sve češće se mogu čuti diskusije o merenju brzine konekcije i neretko i žalbe na temu mnogo manje izmerene brzine od one koja je specificirana.
Na početku recimo da je relevantno i da tehnički ima smisla jedino meriti brzinu internet konekcije desktop ili laptop računarom povezanim na ruter Ethernet kablom. Brzine preko 100 Mbps, a naročito one od 500 Mbps ili 1000 Mbps, ne može da tačno izmeri ni svaki računar. Da bi bio sposoban za to, računar mora da poseduje neke bitne karakteristike;
– Mora da ima Ethernet karticu za brzine do 1 Gbps, tzv. gigabitnu
– Mora da ima dobru konfiguraciju, odnosno procesor novije generacije i najmanje 4 GB RAM memorije.

Ako brzinu internet konekcije merimo telefonom ili laptop računarom povezanim Wi-Fi vezom, moramo da znamo bitne činjence vezane za ovu vezu i tehnologiju.
Osnovno je znati da se brzine paketa od 200 i više Mbps mogu meriti Wi-Fi konekcijom jedino na frekvencijskom opsegu 5 GHz. Više detalja o Wi-Fi servisu na 5 GHz dao sam u prethodnim tekstovima.

Na opsegu 2.4 GHz je ove brzine nemoguće postići zbog uslova interferencije i velike gužve u ovom frekvencijskom opsegu, ali i zbog ograničenja same tehnologije koja ću pokušati u kratkim crtama da objasnim.
Radi boljeg razumevanja tematike pokušaću da dam objašnjenje specifikacija rutera ili samih Wi-Fi standarda, gde nad tehničkim dominira tzv. markentiški aspekt. Proizvođači opreme se utrkuju da prikažu kako njihova oprema može da postigne sve veće i spektakularnije brzine.

Pokušaću da dam objašnjenje na primeru 802.11 N standarda na frekvencijskom opsegu 2.4 GHz zbog toga što je to još uvek aktuelan standard na tom frekvencijskom opsegu, a i zato što su kod njega okrugli brojevi. Takođe, dobar deo baze korisničke opreme je single band tipa, odnosno ima Wi-Fi samo na ovom frekvencijskom opsegu i najčešće korisničke zablude vezane za merenje brzine su uzrokovane upravo ovom činjenicom.

Za rutere i uređaje koji rade po ovom standardu na kutijama napadno piše da mogu da “proguraju” 150 ili čak 300 Mbps, a istina je zapravo sledeća:
300 Mbps je maksimalna brzina koju uređaj može da postigna, ali teoretski. Postizanje ovakve brzine podrzumeva sledeće:
– korisnički uređaj mora da podrži rad u tzv MIMO 2×2 standardu, odnosno rečeno jednostavnije, mora da ima 2 fizičke antenice za Wi-Fi
– radio kanal je širok 40 MHz
– radio uređaji kroz etar pored korisnog saobraćaja prenose i određene podatke koji služe za održavanje i podešavanje radio linka , tzv protocol overhead.

Stvarnost po ovim pitanjima je sledeća: velika većina, recimo 80% korisničkih uređaja odnosno telefona ekonomske klase ima samo jednu antenu. To znači da ne može da prenese 300 nego 150 Mbps.
Dalje, zbog uslova interferencije nikad na 2.4 GHz ne koristimo kanal širine 40 MHz, nego se ograničavamo na kanal širine 20 MHz. To opet znači da max teoretska brzina više nije ni 150 Mbps, nego 75 Mbps.
Sledeća činjenica jeste da onaj deo podataka koji se prenose između samih uređaja (rutera i telefona npr) i koji se zove overhead iznosi 40 do 60 % ukupnog saobraćaja koji se penosi radio vezom, odnosno specificirane maksimalne brzine. To direktno uzrokuje da naša teoretska maksimalna brzina nije više ni 75 nego 50-ak Mbps.

Dakle, od specificiranih 300 Mbps začas smo stigli do 50 Mbps.
Moram još da naglasim da na opsegu 2.4 GHz nije retkost da se ne dostiže ni ovih 50 Mbps, nego su realno merene brzine uglavnom i manje. Ako još telefon ili bilo koji korisnički uređaj kojim radite merenje radi po nekom od starijih Wi-Fi standarda (b ili g), brzine će biti još značajno manje.

Na frekvencojskom opsegu 5 GHz su merene brzine uglanom mnogo ozbiljnije i veće, ali se ipak za pouzdano merenje velikih brzina internet konekcije, preporučuje merenje jakim računarom povezanim Ethernet kablom direktno sa ruterom.

Kad smo rešili poziciju rutera i uklonili prepreke, uradili smo dva najveća doprinosa dobrom korisničkom iskustvu na Wi-Fi servisu. Treći ključni faktor dobrog Wi-Fi-ja je Wi-Fi na frekvencijskom opsegu oko 5 GHz.

Međutim, da bi se koristio Wi-Fi na ovom opsegu frekvencija, mora i ruter i korisnički uređaj (telefon, tablet, lap-top,..) da budu sposobni za to. Svi uređaji po default-u imaju Wi-Fi na opsegu oko 2.4 GHz, a samo neki, uglavnom noviji imaju i 2.4 GHz i 5 GHz. Takve uređaje zovemo Dual Band uređajima, a one prve Single Band.

Kako utvrditi da li telefon ili tablet ima Dual Band Wi-Fi? Najbolji način je da se ode na recimo sajt gsmarena.com, tamo se nađe željeni aparat i pogleda se deo specifikacija koji se odnosi na Wi-Fi. Ponekad će tamo da piše i Dual Band ako je takav, a ponekad piše i oznaka standarda koji uređaj koristi. Ako tamo piše 802.11 b/g/n onda se radi o Single Band uređaju koji ima Wi-Fi samo na 2.4 GHz. Ako piše 802.11 a/b/g/n/ac/ax, onda sigurno ima WI-Fi i na 5 GHz. Ključni su dakle podstandardi 802.11 a, 802.11 ac ili 802.11 ax. Ako su oni navedeni, uređaj sigurno podržava Wi-Fi na 5 GHz.

Za ruter se takođe na internetu nađe specifikacija i proveri se šta piše za Wi-Fi. Ako je i on sposoban za Wi-Fi na 5 GHz, dobro korisničko iskustvo je skoro zagarantovano. Da bi se moglo reći da jeste zagarantovano, moraju da budu ispunjeni i uslovi iz prva dva teksta. Uglavnom, opseg frekvencija oko 5 GHz je mnogo širi nego onaj na 2.4 GHz (500 MHz u odnosu na 80 MHz) i ima znatno veći broj nepreklapajućih kanala. Rad ne ovom opsegu je znatno komforniji i kvalitetniji i praktično se ne može ni porediti sa radom na opsegu oko 2.4 GHz. Pored toga, pune brzine internet paketa koje koristite, mogu da se izmere, ili bar približno izmere, samo na opsegu 5 GHz.

Wi-Fi na 5 GHz ima i neke svoje specifičnosti. Naime, deo radio kanala iz ovog opsega spadaju u tzv DFS grupu. DFS je Dynamic Frequency Selection i znači da su primarni korisnici tog opsega aerodromski i meteorološki radari i da Wi-Fi uređaji, kao sekundarni korisnici opsega moraju da se uvere da ne ometaju nekog od primarnih korisnika pre nego što počnu da rade, a takođe i u toku rada. Ovo se manifestuje u nestanku ili nepostojanju signala na 5 GHz na neko vreme u kojem ruter skenira spektar i pronalazi slobodan kanal na kome može da radi. Ta provera i izbor kanala može da potraje i nekoliko desetina minuta i korisnici koji ne poznaju problematiku, često ruter proglase neispravnim ili ovaj deo spektra nemogućim za korišćenje za Wi-Fi servis.

Ovaj problem može da se prevaziđe ručnim izborom jednog od tzv non DFS kanala. To su kanali 36 do 48 i kad se izabere jedan od njih, ruter se na opsegu 5 GHz ponaša identično kao na opsegu 2.4 GHz, odnosno stalno zrači signal i zrači ga odmah po uključenju.

Pomenute prepreke ili ometači Wi-Fi signala su svi tzv pasivni ometači. Nasuprot njima, postoje i aktivni i oni takođe mogu značajno da utiču na Wi-Fi servis i ukupno korisničko iskustvo.

Među najznačajnije aktivne ometače Wi-Fi-ja ubrajamo mikrotalasnu peć, bežične telefone, baby alarme, igračke na daljisnko upravljanje, bluetooth uređaje, itd.

Svi ovi aparati dok rade značajno utiču na Wi-Fi servis, i preporuka je da pokušate da napravite veći razmak između Wi-Fi rutera i telefona/aparata na kojima koristite Wi-Fi i ovih uređaja. U nekim situacijama možda možete i da sključite ove aparate kad vam nisu neophodni, ili da ne koristite Wi-Fi i počinjete neki važan posao na njemu ako planirate da npr. podgrejete ručak u mikrotalasnoj.

Važno je imati na umu da aktivnii ometači ometaju samo kad su aktivni, odnosno kad rade.

Drugi značajan aktivni ometač Wi-Fi-ja je sam Wi-Fi. Drugim rečima, svaki Wi-Fi uređaj dok radi, generiše i određenu smetnju Wi-Fi uređajima koji rade u njegovoj blizini. Ovakav uticaj nazivamo interferencijom i ona je čest i jako nepoželjan faktor svakih radio komunikacija.

Interferencija može da se smanji promenom širine spektra radio kanala koji koristite, a može i da se izbegne promenom radio kanala na kome radi vaša Wi-Fi mreža.

Generalna preporuka za dobro korisničko iskustvo na opsegu 2.4 GHz je da se koristi širina kanala od 20 MHz i da se ručno izabere jedan od nepreklapajučih radio kanala, odnosno hedan od kanala 1, 6 i 11.

U današnjim radio komunikacijama postoji nekoliko stvari koje se označavaju brojem 5. Negde se čak koristi i famozna oznaka 5G, a da uopšte nije u pitanju tema o kojoj trenutno bruji ceo svet.

Pokušaću u par redova da objasnim neke stvari, što če nadam se doprineti razjašnjenju nedoumica. Neću se baviti pitanjima štetnosti 5G mreža i njihovog uticaja na zdravlje, ljudi, pčela i ptica, to ostavljam za neku drugu priču.

Wi-Fi standard se od početka razvija pod okriljem IEEE, međunarodnog Instituta inženjera elektrotehnike i elektronike i on je unutar nomenklature ove organizacije dobio oznaku IEEE 802.11 Kako su se razvijale generacija standarda, dobijale su podoznake, pa znamo za sledeće; IEEE 802.11 a, IEEE 802.11 b, IEEE 802.11 g, IEEE 802.11 n, IEEE 802.11 ac, IEEE 802.11 ax.

Druga organozacja koja se bavi standardizacijom i sertifikacojom u oblasti Wi-Fi-ja, Wi-Fi Alijansa, je uvidela da su ove oznake rogobatne i komplikovane za pamćenje za najveći broj ljudi, pa je uvela skraćene oznake: Wi-Fi 4, Wi-Fi 5 i Wi-Fi 6. Wi-Fi 4 odgovara standardu IEEE 802.11 n, Wi-Fi 5 trenutno aktuelnom IEEE 802.11 ac, a Wi-Fi 6 je oznaka za standard koji je upravo predstavljen i počelo se sa njegovim uvođenjem, IEEE 802.11 ax.

Ovde dakle imamo prvi put broj 5, u oznaci Wi-Fi 5, što je zapravo drugo ime za standard IEEE 802.11 n i nema nikakve veze sa 5G kao oznakom za 5. generaciju mobilnih mreža.

Wi-Fi još od vremena kad je predstavljen Wi-Fi 4 ili IEEE 802.11 n (2009 godine), radi na dva frekvencijska opsega. Prvi je opseg oko 2.4 GHz a drugi opseg oko 5 GHz. Na opsegu oko 5 GHz je mnogo manja gužva u etru, mnogo je više slobodnih nepreklapajućih radio kanala, pa je na ovom opsegu korisničko iskustvo na Wi-Fi servisu znatno bolje. Preporučujem svima da Wi-Fi, kad je god to moguće, koriste na ovom opsegu.

Međutim, često se u oznaci Wi-Fi-ja na 5 GHz skraćeno napiše 5G, pa se u najmanju ruku unosi zabuna kod svih koji ne poznaju dovoljno materiju. Ovde se dakle radi o malo nesretno napisanoj oznaci frekvencijskog opsega i to svakako nije oznaka za 5. generaciju mobilnih mreža.

5G ili mobilna mreža 5. generacije je oznaka za najnoviju generaciju standarda u mobilnim komunikacijama. Imali smo GSM, pa EDGE, pa UMTS ili 3G (slogan je bio “život uživo”), pa LTE kao 4. generaciju i sada najavljenu 5. generaciju.

Od 5. generacija mobilnih mreža se očekuje da donese značajno povećanje protoka, ali i nešto što je tehnički mnogo značajnije, smanjenje vremena odziva, odnosno latencije. To će omogućiti rad velikog broja senzora, servisa, novih aplikacija odnosno stvaranje tzv IOT (Internet of Things) Interneta Stvari.

Welcome to WordPress. This is your first post. Edit or delete it, then start writing!